Kroz evoluciju čoveka dostupnost i vrsta hrane su se menjali. Tokom kamenog doba ljudi su živeli kao nomadi i lovci-sakupljači. Živeli su u malim grupicama, hodali naokolo u potrazi za hranom i često menjali boravište kad hrane nestane. Dostupnost hrane je varirala i bilo je potrebno uneti hranu koja će omogućiti da se preživi naredni period bez hrane.
U Neolitu, najpre na istočnom Mediteranu čovek je počeo da koristi žitarice koje su rasle divlje na tim prostorima. Ovladali su tehnikama pravljenja oružja i oruđa i počeli sami da uzgajaju žitarice. Prvi poljoprivrednici više nisu lutali prostranstvima, hrana je bila dostupnija i odgovarala je uslovima koji su zahtevali dugotrajne i isrcpljujuće radove obrađivanja zemlje.
Ove promene dešavale su se postepeno i ostavljale trag u našem naslednom materijalu, DNK. Na genetičkom nivou te promene ostale su zapisane u vidu varijanti (polimorfizama) na DNK molekulu.
Šta nas čini jedinstvenim?
Sada svako od nas poseduje jedinstven skup polimorfizama koji nas međusobno razlikuju i njihova analiza daje nam odgovore na pitanja koliko efikasno možemo da obrađujemo makronutrijenate (ugljeni hidrati, proteini i masti) iz hrane koje unosimo i koja fizička aktivnost je adekvatna za naš metabolizam.